Ljudi dolaze i odlaze. Neki kroz naš život promarširaju. Neki ostanu tek toliko da ostave male ali ipak neizbrisive ožiljke. Ne rane, nego ožiljke. Neke nikad ni ne primijetimo. Neki ostanu tu zauvijek, u dobru i zlu. Puno je solucija ali ipak mi se čini da je ova zadnja najrjeđa. Vrijeme je prolazno i ljudi su prolazni, to je činjenica. Nitko nije nezamjenjiv. Bez svakog se može. Bez nekog lakše, bez nekog teže, nebitno ali život uvijek ide dalje. Bez svakog se može. To je rečenica koja mene osobno zapravo najviše boli. Otpočetka svakoga predodredi na rok trajanja. Kao da kupujem trajno mlijeko ali ipak znam da će se za određeni broj dana ukiseliti i pokvariti. Zbilja divno. Na što smo spali, mi ljudi.
Ipak, možda najgora kategorija od svih mogućih je kada netko koga voliš, cijeniš i uživaš u njegovom društvu postane tek slučajni suputnik i stranac, tamo neka osoba koju si nekad davno znao. A, danas je daleka. Strana. Ima li išta bolnije od toga da netko tko ti je u određenom periodu životu bio sve, najednom postane tek jedan od prolaznika? I uspomena? I da imaš bolji odnos sa cigančićem koji prosi na cesti ili ženom koja te nehotice gurnula u tramvaju nego sa osobom koju si, tamo nekad davno, smatrao prijateljem? Iz ''znaš'' kad postane ''znao/la si''? Male životne nesreće. Mali osobni porazi.
Što se mene tiče, imaju amerikanci za mene jednu jako primjenjivu frazu, koja glasi: the story of my life. U svom, relativno kratkom životu, upoznala sam mnogo ljudi. I jedna od stvari koje nisam zapisala u onom postu gdje nabrajam random činjenice o sebi je ta da jako volim ljude. Bili oni visoki, niski, debeli, mršavi, bilo koje nacije, vjere, rase, spola, dokle god su ljudi meni odgovara. Dakle, puno sam ljudi upoznala, puno ih je prošlo kroz moj život. Ali jedna bitna činjenica je ta da često gubim one baš najbitnije ljude. Ljude do kojih mi je najviše stalo. Oko kojih se najviše trudim, a tih ima jako malo. Samo odu. Ret, moj mnogo puta spominjan najbolji prijatelj, me tješi: ''Da su bili bitni i vrijedni truda, ne bi se nikad morala radi njih truditi. A, još bi manje odlazili.'' Možda ima pravo ali svejedno se ne mogu oteti dojmu da ima tu i moje krivice. Možda, tko li će ga znati? Ovo sve zapravo pišem potaknuta činjenicom da sam prije par dana srela jednog dečka, kojeg sam prije dvije godine nazivala najboljim prijateljem i svojom osobom od povjerenja. Naša priča i nije toliko složena, zapravo je još jedan od klišeja u nizu. Mi najbolji prijatelji, on našao curu, njegova cura i ja nikako na zelenu granu (još jedna the story of my life fraza), on ''bira'' nju, a sa mnom prekida svaki kontakt. Ali svaki. SVAKI. Nema veze, ja mu želim svu sreću sa njom ako je ona ''the one'' za njega. Ali ne mogu da me ne boli i da nisam razočarana. Da je on spao na to da me u gradu ne želi ni pozdraviti. Niti pružiti ruku. Ili bar se neprimjetno nasmijati da znam da mu ipak nije svejedno. Koji je razlog? Ne smije? Ne želi? Ne znam. Ali znam samo da je on bio osoba koju ''znam'' najbolje od svih, a sada je osoba koju sam ''znala''. Moj mali osobni poraz. Dio moje ljudskosti je umro tog dana kada sam shvatila da sam ga ''izgubila''. Moja mala životna nesreća. Ožiljak na duši.
Nije mi se to dogodilo jednom. Ali ovaj put najviše boli. I vjerojatno će se dogoditi još puno puta. Ali više nikada neću dopustiti da ovoliko boli. Ljudi će i dalje dolaziti i odlaziti. Kucati na vrata mog života bez namjere da se u njemu dulje zaustave. I dalje će me razočaravati. Ali... Bez svakog se može. Ipak na kraju ispada da svi mi imamo svoj rok trajanja. Životna tragedija, ništa drugo.
Ljubim Vas sve!
Nekad moramo napraviti i ustupke zbog onih koje volimo, pa ma koliko nam se netko ne sviđao barem se truditi ostvariti pristojnu konverzaciju. Ali ako se mi tom nekom ne sviđamo, onda je svaki trud uzaludan. Neki odlaskom naprave mjesto nekim novim ljudima, a ja podržavam ovu teoriju tvog prijatelja "da su bili pravi prijatelji onda bi još bili tu"... mene je moj najbolji prijatelj malo razočarao jučer, ne toliko da okrenemo jedno od drugog glavu, ali očito dovoljno da me danas uobičajeno ne nazove! Znam da je ponosan (i ja sam) i k tome nisam kriva tako da mi ne pada na pamet da se ja javljam njemu! A najbolje od sveg - znam da mu falim! I on meni, ali nek bude muško i prvi podigne slušalicu! :DD
OdgovoriIzbriši"Mali osobni porazi." Ne bih to mogla lepse i istinitije da kazem. Uskoro je rodjendan osobe koju sam zvala drugom, potpuno razumem o cemu pricas.
OdgovoriIzbrišiI kao tesim se "Never make a priority someone who is making you an option."
Draga ovo kao da sam ja pisala. Pogotovo to kad s nekim budeš kao prst i nokat 5-6 godina i onda prekinete svaki kontakt bez konkretnog razloga. Ja sam sad to friško prošla sa bivšim dečkom (još uvijek prolazim), komunikacija nam je spala na čestitanje rođendana i blagdana, a sa prijateljima redovno imam neke "issues". Ne znam što dovede do toga, puno puta sam krivila samu sebe, ali onda sam shvatila da nisam kriva. Jedostavno se s vremenom naučiš i prihvatiš da se ne možeš vječito oko nekoga truditi nego posvetiti ljudima kojima je stalo. Imaš nagrade na mom blogu ;) (sklinula mi se All McBeal jeeej!!!)
OdgovoriIzbrišiUh, pa nisam jedina. :)) Hvala Vam na lijepim komentarima i ipak je lakše kad vidim da još ljudi to prolazi. Jer sam se uvijek po tom pitanju smatrala unikatom... Ali od mog ''gubitka'' je prošlo već oho-ho ali svejedno sam se prije par dana ulovila kako je suza kliznula radi njega. Neke stvari jednostavno ne mogu prestati boljeti. :/ Ali ipak, ušle su u moj život nove drage osobe i sad ih držim i ne dam. :)) Ima moj Ret pravo, da je valjalo još bi trajalo (a, ovo posebno tebi Đinđe upućujem) ;))
OdgovoriIzbrišiPS: Hvala na nagradama, Đinđe, budem se i tome uskoro posvetila! :*